Moji stariji sinovi koji imaju 9 i 11 godina otišli su na put sa tatom, na 5 dana. Moram da kažem da se to u kući oseti. Smeće se nagomilalo, kuhinja je u kršu jer čisti sudovi nisu izvađeni, već prvog dana osetila sam da imam više posla, jer nisu tu. Baš dobar osećaj!

Znam da su preuzeli na sebe te zadatke i da evo, sad kad su na putu, ne funkcioniše sve glatko. Danas ti pišem baš iz tog osećaja, jer želim da te podsetim na to da čak i kad možemo sve da stignemo da uradimo za decu, ne treba to da radimo. Svaki uzrast ima svoje zadatke i sve što mogu sami treba i da rade sami. Iako obožavam da ugađam, kao svaka keva, trudim se da se nekad svesno sprečim, za dobro cele porodice.

Stiglo mi je mnogo pitanja u vezi s tim kako naći dadilju, a pošto smo mi imali uspeha u ovom procesu i puno naučili, sastavila sam jedan vodič teebi na poklon!

U njemu ćeš saznati sve o potrazi, cenama i izboru prave osobe, koracima da stekneš poverenje, smanjiš šansu da pogrešiš ili odabereš nekog nepouzdanog, kako da napraviš detaljan dogovor i definišeš očekivanja, sve do oglasa koji možeš da prekopiraš i prilagodiš sebi.

Čitala sam da je jedan vrtić u Minhenu sproveo tromesečni eksperiment, uklonili su sve igračke, čak i olovke, papire i knjige, i ostavili deci samo osnovni nameštaj i nekoliko ćebadi. Cilj je bio da se podstaknu kreativnost i socijalne veštine. Deca su se prvo dosađivala, ali onda su počela da izmišljaju igre, da glume i pretvaraju se da su u cirkusu ili vozu. Kažu da je to poboljšalo njihovu koncentraciju i socijalizaciju, a da su i roditelji primetili pozitivne promene i primenili slične pristupe kod kuće. Pre nego što su im oduzete olovke i papir, deca bi obično napravila jednu malu škrabotinu na listu papira i onda ga bacila, ali kada su im papir vratili posle eksperimenta, crtali su ili slikali po celom papiru dok nije ostao ni jedan beli deo.