Kako uključiti decu u kućne obaveze?

Moji stariji sinovi koji imaju 9 i 11 godina otišli su na put sa tatom, na 5 dana. Moram da kažem da se to u kući oseti. Smeće se nagomilalo, kuhinja je u kršu jer čisti sudovi nisu izvađeni, već prvog dana osetila sam da imam više posla, jer nisu tu. Baš dobar osećaj!

Znam da su preuzeli na sebe te zadatke i da evo, sad kad su na putu, ne funkcioniše sve glatko. Danas ti pišem baš iz tog osećaja, jer želim da te podsetim na to da čak i kad možemo sve da stignemo da uradimo za decu, ne treba to da radimo. Svaki uzrast ima svoje zadatke i sve što mogu sami treba i da rade sami. Iako obožavam da ugađam, kao svaka keva, trudim se da se nekad svesno sprečim, za dobro cele porodice.

Mislim da škola i sport ili dodatne aktivnosti ne treba da budu jedine obaveze naše dece, jer realno – ni mi nemamo samo posao.

Ako od njih ne očekujem da se uključe, lišavam ih osećaja da su važni, vredni članovi porodice bez kojih ne funkcionišemo optimalno, da su nam bitni, da je njihov doprinos značajan. Kolko god delovali mrzovoljno i umeli da otaljaju stvari, oni zaista cvetaju kad mogu da pomognu, da nešto omoguće ili obezbede za svoju porodicu.

Kućne obaveze ih pripremaju za život, navikavaju da rade stvari koje su dosadne i teške i onda kad im se ne rade. Zaista ne želim da sutra imam odraslu decu koja skupljaju đubre na terasi danima, kojima je sudopera smrdljiva i puna skorenih sudova, čiji su ormani preplavljeni stvarima, a računi neplaćeni. Doživela bih to kao poraz.

Želim da se navikavaju na lep, sređen prostor, na dom koji je svetao, čist, udoban, mirisan, na dom u koji jedva čekaju da se vrate. Važno mi je da poštuju kućni rad, da vide i vrednuju trud drugih oko sebe.

Izlažemo ih frustraciji postepeno jer iz nje rastu – Nije lako prvi put kad treba da izvadiš sudove iz mašine ili rasporediš čist veš ili sam da odeš u prodavnicu. Nemaš pojma kako se to radi, pa ti pokažemo, pa malo vežbaš i zar nije bolje to da radiš s 8/9/10 godina nego sa 18? Uz to što učiš neke praktične stvari, učiš i važniju lekciju o samodisciplini, o prevazilaženju lenjosti, o odlaganju trenutnog zadovoljstva zarad većeg cilja. Naravno da bi radije zažmurio na krš, uzeo telefon i igrao igricu, al krš te svakako čeka.

Ako želiš da deca preuzmu na sebe zadatke evo praktičnih koraka kako smo mi to sproveli u delo:

1. Razmisli i istraži šta je od kućnih zadataka u redu da daš svom detetu u skladu sa njegovim uzrastom – Šta možeš realno da očekuješ od deteta od 2-3 ili 10-11 godina.

2. Napravi jedan porodični sastanak na kome ćete se dogovoriti o tome ko šta moće da preuzme i šta očekuješ. Taj razgovor je u našoj kući izgledao otprilike ovako – Da bi nam svima bilo udobno i prijatno u kući, potrebna nam je vaša pomoć i da se više uključite. Ovo su neke stvari koje mislim da možete da uradite, a mi ćemo vam pokazati kako. Niko ne voli i ne uživa u iznošenju smeća, slaganju veša i sređivanju krša, nije to baš neki posao iz snova, ali mora da se uradi. Lakše je kad se podelimo. Važno nam je da steknete dobre navike, i pomažemo vam na ovaj način.

3. Napravi tabelu gde ćeš dati svakom detetu po jedan zadatak, dogovorite se oko toga zajedno, i taj papir stavite na vidno mesto. Svakih 7 dana možeš da dodaš još po jedan.

4. Za svaki zadatak se dogovorite se šta tačno znači da je urađen i do kada treba da bude urađen. Kako tačno izgleda namešten krevet, sređena soba ili šta god treće – uradite zajedno, ako treba čak i slikajte, važno je da se tačno zna šta očekujete. Mi smo igrali igru. Sredim dnevnu sobu baš kako hoću da bude i onda neke stvari ispomeram i pitam – Šta vidiš da nije u redu, prepoznaj „uljeza“. Tu vidiš da li su pohvatali i vide da li su stolice poređane, da li je nešto na podu, da li je šank čist i slično. Takođe – Mora da postoji vreme do kog očekuješ da se to uradi, npr Miloš namešta svoj krevet pre nego što krene ujutru u školu ili Jovan vadi sudove iz mašine čim opere zube.

5. Tabela osim imena deteta i definisanog zadatka i vremena treba da ima i posledicu – šta sledi ako se zadatak ne uradi. Na primer, ako ne namesti krevet sutra namešta i svoj i vaš. Ako neće, tog dana nema crtaća. Ako ne namesti na vreme, može da uradi i posle, ali posledica ostaje.

6. Za mlađu decu, predškolce, ako je zadatak težak i nije urađen savršeno, nema veze, bitno da je urađen, pohvali ga, zahvali se, budi ponosna i ne kritikuj. Možeš posle nekoliko dana da ukažeš kako može bolje.

7. Moram da naglasim da je ključno da budeš dosledna i stvarno sprovedeš posledicu. Biće tu malo borbe i negodovanja, al gledaj na to kao na biznis transakciju – posledica i gotovo, nema rasprave, gnjavaže i objašnjavanja. Posledica je tu, a onda se obraćamo dobrom detetu u njemu, poklanjamo mu pažnju i ljubav, bez ljutnje. Kad sprovodim posledicu, u suštini uvek kažem – Vidi, nije lako steći novu naviku, ovo ti pomaže da ne zaboraviš i da osetiš da kad preskočiš to nešto košta, kao i u realnom životu, uvek ima cenu. Kod nas u kući ovaj ti je cenovnik, ti možeš da izabereš koliko ćeš da platiš, nešto košta više, nešto manje, tvoj je izbor.

Ovaj metod sam prilagodila našoj porodici, a sama ideja dolazi od sjajne Lise Bunnage, koju možete naći na Instagramu ili YouTube, kanal se zove „BratBusters Parenting“.