Štikliram sve i opet sam nezadovoljna

Ima dana kada sam štiklirala sve zadatke koji su važni, a svejedno se osećam iscrpljeno i nezadovoljno. 

✅ Kuća je sređena, kuvala sam, napravila kolače, starija deca su bila napolju, na treningu, učili, družili smo se… Mlađa deca isto – igrali smo se, mazili, spavali popodne zajedno… Radila sam ono što volim – pisala, snimala video, učila, dugo se kupala u kadi, razgovarala sa mužem…

Sve što je na mojoj zamišljenoj listi je ispunjeno, samo što izgleda toj listi nedostaje nešto, čim ja nisam ispunjena.

Šta nisam uradila:

• Nisam bila napolju, na suncu i vazduhu

• Nisam vežbala

• Nisam jela dovoljno nutritivnu hranu

• Nisam se čula i dopisivala sa dragim ljudima – sa mamom, prijateljima…

Čega je bilo previše?

• Popila sam previše kafe, premalo vode

• Provela sam previše vremena na youtube i instagramu

• Nisam bila sama sa svojim mislima

• Sve što sam radila bilo je ispresecano, više stvari odjednom.

🎯 Stomak mi kaže da je ovo poslednje zapravo glavni uzrok nezadovoljstva. 

Iako imam neki mir i osećaj ponosa, što sam „sve stigla“ i što umem sto stvari u isto vreme da radim, sve mi je jasnije da moj mozak i telo to doživljavaju kao stres.

U stalnoj sam pripravnosti, pažnja je rasuta, svesno i nesvesno osećam potrebe svih oko sebe. Nedostaje mi fokus samo na jednu stvar, da je započnem i završim bez prekida.

Imam manji osećaj krivice i veći osećaj sigurnosti kad izaberem da radim u kući, da sam deci dostupna. Pa me onda sto put prekinu dok pišem… Kad odem i fokusiram se samo na to, jede me krivica. 

🙈 Takođe, moram da budem prisutnija sa osećajem nesigurnosti u sebe, sa time da sada treba nešto posebno da proizvedem, da nemam pravo na grešku, kad već decu „zakidam“ za vreme sa mnom.

Krijem se iza multitaskinga, sigurnija sam na tlu na kome rešavam sve zadatke i tuđe potrebe kompetentno, u ulozi mame, nego u ulozi nekog ko stvara i iznosi pred svet ono što oseća, zna i u šta veruje.

🤯 Mislila sam da sam se tih uverenja oslobodila i jesam na nivou razuma – tražim vreme za sebe, svesno pravim vreme za odmor, razumem svoje potrebe… A šta je sa ostalim vremenom – pa duplirala sam očekivanja od sebe i postala velemajstor multitaskinga.

Ako se nešto radi, bilo šta, to onda mora da se radi bar 3 stvari u isto vreme, da se odmor zasluži, a pobegne od osećaja krivice, od toga da „nisam dovoljno dobra“.

😵‍💫 Kad kuvam, sređujem, obavezno slušam podkaste i ni tu sebi ne dajem priliku da radim „samo jedno“. Dok kuvam i slušam, onda još usput – menjam pelene, pričam s decom, ljuštim šargarepu za užinu, mućkam mleko, perem flašice… Samoj sebi ne dajem priliku da se fokusiram. To je postao, prvo silom prilika, a onda i mojim izborom i navikom, način života. 

Ako radim sto stvari od jednom i prezauzeta sam, to valjda znači da dajem sve od sebe. A to što kopam sto bunara plitko, umesto jedan duboko, to dodje na naplatu.

Kad uđem u svoje misli i uverenja na ovaj način i osvestim problem i izvor nezadovoljstva i iscrpljenosti, to je već pola rešenja. Imam neke inicijalne odluke čije efekte ću testirati.

1️⃣ Odlučila sam da kada radim – radim. Više neću da se izlažem tom stresu rada dok su deca tu i traže moju pažnju, prihvatiću osećaj krivice koji nosi odlazak da radim fokusirano. Prihvatiću osećanja koja ga prate. Isto tako, ako to realno znači manje vremena za posao, to je okej. Radim sa onim što imam i biće dovoljno. Kako to znam – Pa dovoljno je, jer nemam više.

2️⃣ Umesto da slušam podkast usput, možda treba da dam sebi dozvolu da samo uživam u podkastu? Možda to ne znači da se izležavam i gubim vreme, možda ne moram uvek da budem prezauzeta i „korisna“. Kako je to važna dozvola svakoj ženi – da odmara, da uživa, da samo postoji. Negde u podsvesti stoji to uverenje da mi nismo vredne postojanja, ljubavi, poštovanja, ako stalno nešto ne radimo, ako se stalno ne mučimo.

☕ Okej, sad to vidim, sedim s tim i razumem. Ušuškam se u ćebence i postojim. Prolazim kroz ovaj proces polako i tempom koji je za mene siguran. Hrabro sedim s osećajem straha i neprijatnosti tog izlaska iz zone udobnosti.

Ovo je jedan primer iz „realnog vremena“ da možeš da osetiš kakvim temama ćemo se baviti u mentorskom programu „Ponovo svoja“ gde ćemo zajedno da razmatramo različita uverenja i strahove koji nas koče i iscrpljuju i pronalazimo prave sledeće korake.

Program je otvoren za upis i sve informacije su ovde: Ponovo svoja.

Ako te vuče da se upišeš, otvorila sam 5 mesta za besplatne individualne konsultacije od 30 minuta, gde možeš doneti svoja pitanja i lakše odlučiti da li je ovaj program prava stvar za tebe. Popuni formular i javljam ti se!